Poljoprivreda pred novom razvojnom paradigmom
Evropska poljoprivreda ulazi u period dubokih promena. Klimatske promene, degradacija zemljišta, gubitak biodiverziteta i sve izraženiji pritisci na prirodne resurse dovode u pitanje modele proizvodnje koji su decenijama obezbeđivali visoke prinose. Suše, toplotni talasi, ekstremne padavine i novi rizici za biljnu proizvodnju postali su deo svakodnevice, a tradicionalni pristupi sve teže odgovaraju na izazove koje donosi promenjena klima.
Istovremeno, od poljoprivrede se očekuje da proizvede dovoljno kvalitetne hrane, smanji emisije gasova sa efektom staklene bašte, očuva prirodne resurse i doprinese ostvarivanju ciljeva održivog razvoja. Zbog toga se u evropskim stručnim i naučnim krugovima sve više govori o potrebi prelaska sa koncepta održive na koncept regenerativne poljoprivrede.
Ovaj pristup ne podrazumeva samo smanjenje negativnih uticaja na životnu sredinu. Njegov cilj je mnogo ambiciozniji – obnova prirodnih procesa, povećanje otpornosti agroekosistema i stvaranje proizvodnih sistema koji dugoročno unapređuju kvalitet zemljišta, vode i biodiverziteta.
Od održivosti ka regeneraciji
Koncept održive poljoprivrede decenijama predstavlja osnov evropskih agrarnih politika. Njegov osnovni cilj bio je da proizvodnja hrane bude ekonomski isplativa, društveno odgovorna i ekološki prihvatljiva.
Međutim, klimatske promene pokazale su da očuvanje postojećeg stanja više nije dovoljno.
Ako zemljište svake godine gubi organsku materiju, nije dovoljno usporiti taj proces – potrebno je obnoviti njegovu plodnost.
Ako su prirodna staništa nestala ili fragmentisana, nije dovoljno sprečiti njihovo dalje uništavanje – potrebno ih je obnoviti.
Ako su klimatski ekstremi postali uobičajena pojava, proizvodni sistemi moraju biti sposobni da se prilagode novim uslovima.
Regenerativna poljoprivreda upravo zato predstavlja razvojni korak dalje. Njena osnovna ideja jeste da poljoprivreda može postati deo rešenja klimatske i ekološke krize, a ne samo jedan od sektora koji se tim promenama prilagođava.
Zemljište – strateški resurs budućnosti
Najvažniji resurs svake poljoprivredne proizvodnje nije mehanizacija niti mineralna đubriva. To je zemljište.
Plodno zemljište predstavlja složen živi sistem u kojem milijarde mikroorganizama, gljiva, beskičmenjaka i biljaka zajedno održavaju prirodne procese od kojih zavisi proizvodnja hrane. Kada je zemljište bogato organskom materijom, ono bolje zadržava vodu, otpornije je na eroziju, omogućava efikasnije korišćenje hranljivih materija i povećava otpornost useva na sušu i temperaturne ekstreme.
Savremena naučna istraživanja potvrđuju da povećanje sadržaja organskog ugljenika u zemljištu predstavlja jednu od najefikasnijih prirodnih mera za ublažavanje posledica klimatskih promena. Zbog toga obnova zemljišta postaje jedan od prioriteta evropskih politika koje se odnose na poljoprivredu, zaštitu prirode i klimatsku adaptaciju.
Regenerativna poljoprivreda upravo zemljište postavlja u središte proizvodnog sistema. Umesto intenzivne obrade i oslanjanja na spoljne inpute, naglasak se stavlja na očuvanje njegove prirodne strukture, povećanje organske materije i razvoj bogatog zemljišnog života.
Priroda kao partner
Jedna od najvažnijih promena koje donosi regenerativna poljoprivreda jeste drugačiji pogled na prirodu.
Decenijama je poljoprivreda nastojala da prirodne procese kontroliše ili eliminiše. Danas se sve više pokazuje da upravo prirodni ekosistemi mogu postati najbolji saveznik proizvođača.
Pokrovni usevi štite zemljište od isušivanja i erozije.
Zaštitni pojasevi ublažavaju dejstvo vetra i visokih temperatura.
Živice i cvetni pojasevi stvaraju staništa za oprašivače i korisne insekte.
Agrošumarstvo doprinosi većoj otpornosti proizvodnje i povećava biodiverzitet.
Kompost i organska materija vraćaju zemljištu sposobnost da zadržava vodu i hranljive materije.
Sve ove mere predstavljaju primere rešenja zasnovanih na prirodi, koncepta koji poslednjih godina zauzima centralno mesto u evropskim strategijama prilagođavanja klimatskim promenama.
Nauka potvrđuje promenu pristupa
Da regenerativna poljoprivreda nije prolazni trend potvrđuju i najnovija međunarodna istraživanja. Posebno je značajno istraživanje objavljeno 2026. godine u časopisu Sustainable Development, u kojem su analizirana iskustva vinara i stručnjaka iz sedam evropskih država.
Autori su pokazali da uspešna tranzicija ka regenerativnoj proizvodnji ne zavisi isključivo od primene novih tehnologija. Ključnu ulogu imaju promena načina razmišljanja proizvođača, međusobna razmena znanja, dugoročna briga o zemljištu i razvoj javnih politika koje podstiču očuvanje prirodnih resursa. Regenerativni pristup posmatra poljoprivredu kao deo šireg ekosistema u kojem su proizvodnja hrane, zdravlje zemljišta, biodiverzitet i klimatska otpornost međusobno povezani.
Ovakvi rezultati potvrđuju da regenerativna poljoprivreda postaje jedan od najznačajnijih pravaca razvoja evropskog agrara.
Šta to znači za Srbiju?
Srbija raspolaže izuzetno kvalitetnim zemljištem, raznovrsnim agroekološkim područjima i dugom poljoprivrednom tradicijom. Međutim, klimatske promene poslednjih godina sve snažnije utiču na proizvodnju.
Produženi sušni periodi, visoke temperature tokom leta, nagle i intenzivne padavine, erozija i smanjenje sadržaja organske materije u zemljištu predstavljaju izazove sa kojima će se proizvođači sve češće suočavati.
U takvim okolnostima regenerativna poljoprivreda može postati važan deo odgovora na klimatske promene.
Primena pokrovnih useva, povećanje organske materije, raznovrsniji plodored, očuvanje prirodnih staništa, sadnja vetrozaštitnih pojaseva, racionalno upravljanje vodom i razvoj agrošumarskih sistema mogu značajno povećati otpornost proizvodnje i smanjiti njenu zavisnost od klimatskih ekstrema.
Ovakav pristup posebno je značajan za regione u kojima su klimatski rizici već izraženi, ali i za područja koja raspolažu visokovrednim poljoprivrednim kulturama, poput voćarstva i vinogradarstva.
Evropske politike kao razvojna prilika
Regenerativna poljoprivreda sve snažnije se prepoznaje i u evropskim politikama koje se odnose na zaštitu prirode, klimatsku adaptaciju i bezbednost hrane.
Ciljevi Evropskog zelenog dogovora, Strategije EU za biodiverzitet do 2030. godine, Strategije EU za zemljište i drugih dokumenata usmereni su ka obnovi degradiranih ekosistema, povećanju otpornosti poljoprivrede i očuvanju prirodnog kapitala.
Za Srbiju, koja postepeno usklađuje svoje politike sa evropskim standardima, to predstavlja priliku da unapredi nacionalne programe razvoja poljoprivrede i istovremeno poveća otpornost ruralnih područja na klimatske promene.
Regenerativna poljoprivreda kao razvojna šansa
Primena regenerativnih principa ne znači odustajanje od savremene proizvodnje niti povratak tradicionalnim metodama bez naučne osnove. Naprotiv, regenerativna poljoprivreda povezuje najnovija naučna saznanja, digitalne tehnologije, preciznu poljoprivredu i višegodišnje iskustvo proizvođača sa ciljem stvaranja otpornijih i održivijih proizvodnih sistema.
U takvom modelu uspeh se ne meri samo prinosom ostvarenom u jednoj proizvodnoj sezoni. Jednako važni postaju zdravlje zemljišta, očuvanje vode, biodiverziteta i sposobnost gazdinstva da odgovori na klimatske izazove koji će obeležiti naredne decenije.
Za Srbiju to predstavlja priliku da razvoj poljoprivrede zasnuje na očuvanju prirodnog kapitala kojim raspolaže. Ulaganje u zemljište, prirodu i klimatsku otpornost nije trošak već dugoročna investicija u bezbednost hrane, razvoj ruralnih područja i konkurentnost domaće poljoprivrede.
UNEKOOP preporučuje
Pet razloga zašto će regenerativna poljoprivreda obeležiti narednu deceniju u Srbiji
1. Zdravo zemljište postaje najvredniji resurs poljoprivrede. Povećanje sadržaja organske materije omogućava bolje zadržavanje vode, veću plodnost i stabilnije prinose.
2. Klimatska otpornost biće važnija od rekordnih prinosa. Budućnost poljoprivrede zavisiće od sposobnosti proizvodnih sistema da odgovore na sve češće klimatske ekstreme.
3. Biodiverzitet postaje saveznik proizvođača. Očuvani prirodni ekosistemi doprinose zdravlju zemljišta, biološkoj zaštiti useva i većoj otpornosti proizvodnje.
4. Znanje postaje ključna investicija. Obrazovanje proizvođača, savetodavne službe, demonstraciona gazdinstva i razmena iskustava biće presudni za uspešnu tranziciju.
5. Rešenja zasnovana na prirodi predstavljaju razvojnu šansu Srbije. Njihova primena može istovremeno doprineti klimatskoj adaptaciji, zaštiti biodiverziteta, razvoju ruralnih područja i većoj konkurentnosti domaće poljoprivrede.
Literatura
Volkova, A. N., Ivanova, E. A., Vorobev, A. K., Martins, F. P., & Akim, M. E. (2026). Glocal Regenerative Viticulture: Exploring Sustainable Winemaking Strategies in Europe. Sustainable Development. https://doi.org/10.1002/sd.71303.
Evropska komisija. The European Green Deal.
Evropska komisija. EU Soil Strategy for 2030.
Evropska komisija. EU Biodiversity Strategy for 2030.
Food and Agriculture Organization of the United Nations. The State of the World’s Land and Water Resources for Food and Agriculture (SOLAW).
Intergovernmental Panel on Climate Change. Climate Change 2023: Synthesis Report.
