KAKO DO MANJE BUKE?

U okviru projekata „Manje buke – više zdravlja“ koji sprovodi

Opština Ćuprija u partnerstvu sa OCD „UNEKOOP“, u okviru programa „PRO – Lokalno upravljanje za ljude i prirodu“ nedavno je izrađena brošura:

Kako do manje buke?

Napomena:

  • Ova publikacija je prvobitno objavljena kao štampani materijal.
  • Elektronska (e-) verzija publikacije dostupna je za preuzimanje na sledećem linku: PREUZMI PUBLIKACIJU (PDF)

U savremenom svetu, zagađenje bukom je jedan od najprisutnijih, a ipak najmanje vidljivih oblika zagađenja životne sredine. Zvuk postaje buka kada je neželjen, neprijatan ili štetan – kada remeti mir, rad, odmor ili zdravlje ljudi.

Za razliku od zagađenja vazduha ili vode, buka ne ostavlja fizičke tragove, ali njeni efekti na ljudski organizam su duboki i kumulativni. Upravo ta „nevidljivost“ čini buku posebno opasnom – na nju se često navikavamo, nesvesni da naše telo i dalje reaguje na nju kao na stresor, čak i tokom sna.

Buka je ozbiljan problem , i u Evropi, i kod nas

Prema podacima Evropske agencije za životnu sredinu (EEA) iz 2025. godine, više od 150 miliona Evropljana – preko 30% stanovništva EU – živi u oblastima gde nivoi transportne buke prelaze granice koje Svetska zdravstvena organizacija (WHO) smatra bezbednim po zdravlje. U gradovima taj procenat prelazi 50%. Procenjuje se da se samo u Zapadnoj Evropi godišnje izgubi najmanje milion zdravih godina života usled transportne buke.

Dominantan izvor buke na nivou EU je drumski saobraćaj, koji pogađa oko 92 miliona ljudi, dok železnička buka utiče na 18, a avionska na 2,6 miliona stanovnika.

Kako buka utiče na zdravlje?

WHO buku svrstava kao drugi najznačajniji ekološki faktor rizika po zdravlje, odmah iza zagađenja vazduha. Prema izveštaju EEA, dugoročna izloženost transportnoj buci u EU godišnje doprinosi:

  • oko 66.000 prevremenih smrti,
  • 50.000 novih slučajeva kardiovaskularnih bolesti,
  • 22.000 novih slučajeva dijabetesa tipa 2.

Efekti buke dele se na:

  • Auditivne – trajno oštećenje sluha (hipoakuzija), tinitus, akustička trauma. Zabrinjavajuće je da je, prema proceni WHO, čak 1,1 milijarda mladih ljudi u svetu izložena riziku od prevremenog gubitka sluha zbog buke iz slušalica i glasnih događaja.
  • Neauditivne – buka aktivira stresne mehanizme u telu čak i kada nije dovoljno glasna da ošteti sluh. Posebno je opasna noćna buka: svako povećanje od 10 dB iznad praga od 40 dB povećava rizik od srčanog udara za 5–10%. Buka takođe remeti san, smanjuje koncentraciju i negativno utiče na kognitivni razvoj dece.

Šta se može uraditi?

Zaštita od buke zahteva sistemski pristup – mere na izvoru buke su uvek najefikasnije i najisplativije. Neke od dokazanih mera:

  • Tihi asfalt – smanjuje buku saobraćaja za 3–6 dB
  • Ograničenje brzine sa 50 na 30 km/h u naseljima – smanjuje buku za 2–4 dB i broj povreda u saobraćaju za do 40%
  • Zvučne barijere duž puteva i pruga – smanjenje od 10 do 15 dB
  • Zeleni pojasevi i urbanističko planiranje – udaljavanje bučnih sadržaja od stambenih zona
  • Zvučna izolacija prozora (višeslojno staklo) – smanjenje prodora buke i do 40 dB

Svako od nas takođe može doprineti: izbegavanjem spavanja uz uključen TV ili radio, ograničavanjem jačine zvuka u slušalicama, korišćenjem zaštite sluha na glasnim mestima i redovnim kontrolama sluha.

Primeri dobre prakse

Barselona je kroz koncept „superblokova“ – grupisanjem blokova i preusmeravanjem tranzitnog saobraćaja – smanjila buku danju za 4,1 dB, a noću za 5,3 dB, uz eliminaciju 82% tranzitnih automobila u pilot-kvartu.

Cirih godinama važi za jedan od najtiših gradova sveta, zahvaljujući strogim propisima (npr. zabrana buke od 22h do 7h – „Ruhezeit“), visokim standardima zvučne izolacije u građevinarstvu i efikasnom sistemu prijave buke građana.

Zaključak

Tišina nije luksuz, već osnovna potreba i temelj zdravog društva. Pravo na tišinu je pravo na zdravlje, kvalitetan san, kognitivni razvoj dece i duži, zdraviji život. Vreme je da buku tretiramo sa istom ozbiljnošću kao i svaki drugi oblik zagađenja životne sredine.

Izradu publikacije na kojoj se zasniva ovaj tekst omogućila je Vlada Švajcarske u okviru programa „PRO – Lokalno upravljanje za ljude i prirodu“, koji zajednički sprovode agencije Ujedinjenih nacija u Srbiji – UNOPS, UNICEF, UNFPA i UNEP, u saradnji sa Vladom Republike Srbije. Opština Ćuprija i UNEKOOP su isključivo odgovorni za sadržaj.